Историјат Манастира Ђурђеви Ступови

Манастир Св. Ђорђа у Расу спада међу најзначајнија света места у историји српског народа. Још у средњем веку је стекао назив “Ђурђеви Ступови”, по ступовима – кулама које су красиле манастирску цркву. Манастир је основао родоначелник династије Немањића, Стефан Немања, у другој половини XII века.

Према казивању његовог биографа и сина, потоњег српског краља Стефана Првовенчаног, Немања се за време свога заточеништва у једној пећини заветовао да изгради храм и посвети га Светом Ђорђу, коме се током живота молитвеним речима више пута усрдно обраћао за помоћ.
Пошто је преузео врховну власт у српским земљама (1166.), Немања је отпочео градњу манастира. Црква је завршена 1171. године, како сведочи ктиторски натпис на западном порталу храма. Нешто касније, око 1175. године, црква је и осликана, а манастир је одмах стекао велики углед као прва владарска задужбина династије Немањића.

Иако је Стефан Немања још као обласни господар градио цркве и манастире (Св. Никола, Св. Богородица у Топлици и други), манастир Св. Ђорђа у Расу представља прекретницу у владарској идеологији Немањића. Манастир Св. Ђорђа у Расу, на изузетном положају недалеко од катедралног храма рашке епископије, на старим духовним темељима, заснива хришћанску мисао о српској државности. Мисао о потпуном складу вере и државе уградио је Стефан Немања у темеље вредности српског друштва. Игуман манастира Св. Ђорђа заузимао је истакнуто место у животу цркве. Као први међу угледнима учествовао је у избору игумана манастира Студенице, а сам манастир је спадао у “краљевске манастире” у XIII веку. Под његовим сводовима стицао је и млади Растко Немањић прва духовна искуства.

Оснивачка повеља манастира није очувана. Током XIII века манастир је имао запажену улогу у животу земље. Изграђен је на круниским поседима династије Немањића и располагао је знатним властелинством. Према опису имања из XVII века околна села Војниће, Мипичиће, Врболази, Видово и нека друга спадала су у метох манастира.

За време своје владавине, а затим до краја живота, о унапређењу манастирске заједнице старао се краљ Драгутин који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Улазну кулу манастирског комплекса претворио је у капелу и, како изгледа, наменио јој функцију гробне цркве.

После несрећног пада с коња недалеко од града Јелача, краљ Драгутин се одрекао престола у корист свог брата краља Стефана Милутина. На чувеном сабору у Дежеви (1282.), под окриљем манастира Св. Ђорђа, извршена је примопредаја власти у присуству највиших представника цркве и властеле. Тај важан историјски тренутак, по жељи самог краља Драгутина, овековечен је у капели манастира Св. Ђорђа, у склопу јединственог циклуса државних сабора Србије.

Идеја о држави и највишој власти у земљи, о престолу и вери предака, уметничком руком сликара још једном је нашла свој израз кроз приказ четири сабора – сабора Стефана Немање, сабора којим је устоличен краљ Стефан Урош I, сабора на коме је сам краљ Драгутин преузео власт и назад, сабора у Дежеви.

Мисао о наследној монархији и династији уткана је и у ктиторску композицију првих Немањића (тзв. хоризонтално стабло династије), на челу са Стефаном Немањом, Св. Симеоном. У капели је приказан и краљ Драгутин са моделом цркве у руци. По изричитој жељи овог владара, који је пред смрт примио монашки чин и име Теоктист, он је из “сремске земље”, у којој је живео, пренет у манастир Св. Ђорђа и ту сахрањен (1316).

Сећање на овог владара и његов допринос процвату манастира остали су у успомени потоњих нараштаја. Називали су га не само другим ктитором, већ понекад и оснивачем манастира.

Капела Краља Драгутина

Капела Краља Драгутина, коју он на фресци приноси као уздарје Господу. У кивоту су његове свете мошти, као монаха Теоктиста.

Српска војска ослобађа Ђурђеве Ступове у Расу, 1912. Године.